„Srpska vlast je prostitutka EU“

Da nisu bili vlastoljubivi i alavi na moć i novac, da su uveli štednju, reformisali državu, pa i po cenu da ih narod nikada više ne izabere, danas ne bi mogli da ih ucenjuju novcem za penzije Briselski sporazum o Kosovu, kako se čuje, mogao bi u međunarodnoj agendi da otvori pitanje Republike Srpske. Vojvodina se suočava s tinjajućim sukobom demokrata i naprednjaka, a s vremena na vreme rastu tenzije na jugu zemlje i u Sandžaku. O ovim temama, stanju u zemlji i njenim perspektivama razgovarali smo sa istoričarom Čedomirom Antićem.

Čedomir Antić, istoričar

Da li bi posle sporazuma o Kosovu na dnevni red moglo da dođe pitanje Republike Srpske?
– Naravno, to je ovih dana jasno najavljeno u programu radija Dojče vele. Iduća godina će biti povoljna za to, tada su tamo izbori i uprkos političkim i ekonomskim uspesima Milorada Dodika, opšte prilike su zbog opstrukcije iz EU i SAD sve teže. Srpska će biti ucenjivana kreditima, podrivana preskupom bosanskom državom. Birokratski dinosaurus Federacije BiH je danas živ samo radi obespravljivanja Srba i Srpske. Narod će biti uzbunjivan nadritelevizijama i plaćenim NVO organizacijama.

 

 

– Međunarodni predstavnik će biti podržan u kampanji rušenja Ustava i divljačkog otmanja nadležnosti. Kako reče jedan novosadski kvisling, Srbiju će pritiskati kao oko Kosova: da suprotno obavezama garanta Dejtonskog sporazuma ne pomogne Srpskoj, a biće za tu priliku otvoreno i pitanje Vojvodine. Grupa koja vodi Vojvodinu je nedavnom deklaracijom pokazala da funkcioniše na dugme. Manje je važno gde je daljinski upravljač, da li je u Berlinu ili Vašingtonu.
Da li je Republika Srpska u stanju da se odbrani?
– Jeste, i može da se odbrani. Posebno ako Ruska Federacija zadrži dosadašnji jasan i načelan stav. I oko KiM bismi mnogo više uspeli da nije bilo bolesnog vlastoljublja Nikolića, Vučića, Dačića, Tadića i Đilasa, a na drugoj strani Koštuničinog političkog autizma. Tradicija nam je predstavila jednu romantičnu sliku kako smo u 14. veku „izgubili carstvo na Kosovu polju“, pre svega zahvaljujući manama naših vladara i velmoža. Sada je to tako, ali bez narodne uobrazilje. Da nisu bili vlastoljubivi i alavi na moć i novac, da su uveli štednju, reformisali državu – pa i po cenu da ih narod nikada više ne izabere – danas ne bi mogli da ih ucenjuju novcem za penzije i da zahtevaju bedno prostituisanje za sledeći korak prema birokratskoj i lošoj EU.

 

 

Više štete nego koristi

Da li će srpsko „da“ sporazumu o Kosovu ubrzati evropske integracije zemlje?
– Ne. Srbija neće ući u EU tokom narednih 10 godina, a verovatno i duže. Evropske integracije su nam bile potrebne do 2007, danas one više štete nego što koriste. EU je preživela, birokratska i nedemokratska tvorevina koja kad je reč o Srbima sprovodi politiku jedne države SR Nemačke. Nama treba da budemo deo evropskog ekonomskog prostora, a ne ulazak u okoštalu, nedemokratsku i birokratsku tvorevinu.

Da li je sporazum Beograda i Prištine srpska kapitulacija?
– Srpski narod na severu Kosova je dobio nekakva autonomna prava, ali ne i autonomiju. Sporazum ne vidi Srbiju u vezi sa KiM, izuzev kao susednu državu. Potpisujući ga, vlast je prekršila Ustav, Rezoluciju Narodne skupštine iz januara ove godine i Platformu o pregovorima. Međutim, ne mislim da je ovde reč o kapitulaciji. Kapitulacija se ne vrši mimo instrukcija zasnovanih na Ustavu i zakonima. Ovo je prevara javnosti i izdaja domovine. Prema tome, ovaj akt dugoročno ne važi. Srbija će jednoga dana kazniti potpisnike i reintegrisati sever Kosova.
Šta bi se desilo da je srpski državni vrh odbio sporazum?
– Ništa. Nisu više prilike da nas kazne ili bombarduju. Ne bi nam bilo gore nego što je danas RS. Ipak, morali bismo da živimo od svog rada, a ne da godišnje trošimo i četiri-pet milijardi evra više nego što zarađujemo. To mora da se menja. Naravno, naše mane i unutrašnji nedostaci ne aboliraju nekoliko velikih sila koje decenijama rade na rušenju Srbije i obespravljivanju Srba. Iza svega je zvanična Nemačka.

 

– Bez nje ništa ne bi bilo ovako. Šovinizam nemačke vlade i većeg dela elite prema Srbiji je ekstreman i bizaran. Oni nas žele u EU ne kao ravnopravnu članicu, već kao pariju na kome će se iživljavati. Dovoljno je samo pogledati rezultat njihovog delovanja. Srbija je za sve kriva, neprestano se povlačimo i izvinjavamo, a nemačka istraživanja pokazuju da je danas, ionako mali broj građana Hrvatske koji su tolerantni prema Srbima, za trećinu manji nego 1999. Uništavajući Srbiju, SR Nemačka i saveznici radikalizuju region.

 

Član Krunskog kabineta

* Čedomir Antić je rođen 1974. godine u Beogradu. Diplomirao je 1999. na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Magistirirao je savremenu istoriju na Univerzitetu u Bristolu 2002. i nacionalnu istoriju novog veka na Univerzitetu u Beogradu 2003. Doktorirao je istoriju na istoj katedri 2008.
* Napisao je 14 mongrafija i 25 naučnih radova. Od 2002. do 2013. bio je zaposlen na Balkanološkom institutu SANU. Danas je docent na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakuteta Beogradskog univerziteta.
* Antić je bio predsedavajući Glavnog odbora studentskog protesta 1996-1997. Autor je državnog programa Nacrt iz 2002. godine. Predsednik je Naprednog kluba od 2007. godine.
* Član je Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića od 2002.

Možete li prokomentarišete ostavku direktora Kancelarije za KiM Aleksandra Vulina?
– Ostavka je u suštini jedini izlaz za celu vladu. Čak i da su u pravu i da nije bilo drugog izlaza, to je najmanje težak zakonit izlaz. Vulin je svojim neumerenim poltronstvom prema potpredsedniku Vučiću donekle umanjio efekat ostavke. Podsetimo da se prošli put 1998. godine Vulin povukao iz upravljanja JUL-om, koliko se se sećam, zbog ulaska SRS-a u vladu. Sada pravilno ocenjuje da su obećanja građanima izneverena, ali o Vučiću govori tronuto i udvorički, kao o nekakvom polubožanstvu. On pri tom ostavku predstavlja kao ličnu žrtvu, a ne izraz razumevanja velike lične odgovornosti. Naravno, nastaviće da podržava vladu.


Da li je u Vojvodini na delu bitka za vlast ili nekakav scenario koji vodi odvajanju?

– U AP Vojvodini postoji mali, ali uticajan front za stvaranje samostalne i kasnije nezavisne države. Te stranke i organizacije su dobro finansirane iz EU. Napredni klub radi na knjizi „Istina o AP Vojvodini“, gde će sve te aktivnosti biti jasno i dokumentovano predstavljene. Vlastoljubivi interesi velikih stranaka iz Beograda omogućili su crnogorizaciju Vojvodine. Ima još uvek šanse da se odbranimo, ali treba ukinuti AP Vojvodinu u skladu s Ustavom, stvoriti tamo tri regiona i premestiti glavni grad iz Beograda u Novi Sad. Tada će otcepljenje biti zauvek onemogućeno.
Postoji li opasnost od političkih ili etničkih potresa na jugu Srbije i u Sandžaku?
– Da, ali samo ako to budu želele SAD i SR Nemačka. Sve to će se dešavati isključivo u funkciji unitarizacije BiH i osamostaljenje Vojvodine. Rešenje je da Srbija pomogne stvaranje srpskog vođe i fronta u oba kraja i zatraži od onih koji su kao predstavnici manjina zastupljeni u vladi da prekinu da deluju u prilog osamostaljenju. Kad je reč o Preševu, ponašanje tamošnjih vlasti, i posebno bojkot popisa iz 2011, trebalo je da budu okidač za ukidanje posebnog finansiranja i sprovođenje zakona u tim krajevima.
Postoje li medijski pokušaji vlasti da briselski dogovor prikaže kao pobedu i da li je i ova, kao i prethodna vlast sklona cenzuri?
– Cenzura nije ogoljena kao u vreme Miloševićevog režima. Ipak, ona postoji i sramotno je što u njoj učestvuju neki navodno nezavisni mediji i mediji u vlasništvu stranaca. Kritika je utišana i relativizovana. Posebno su prikrivena srbofobna delovanja hrvatskog javnog servisa. Pojedini mediji učestvovali su u varalici koja je homoseksualnom skandalu u Srpskoj pravoslavnoj crkvi dala veći značaj od neustavnog i nezakonitog Sporazuma.
Da li je to bio i način ucene vođstva SPC?
– Naravno. Uporedite samo generalizovane medijske napade na SPC s reakcijama zapadnih medija u sličnim skandalima u Katoličkoj crkvi. Zanimljivo, najvažniji mediji su prestali da objavljuju svaki negativan ili kritičan komentar čitalaca. Ove činjenice najbolje govore kako SNS, SPS i URS vide ono što su učinili. Oni veruju u svoj uspeh koliko je i svako normalan u Miloševićevom režimu verovao da je 1999. u danima kada su albanski zločinci ubijali i proterivali naš narod – pobedio u ratu.

Српски календар

Путујући кроз векове и народе, откривали смо многе тајне древних календара, а сада ћемо се осврнути на наш српски календар. Реч „календар“ има корен у нашем језику, јер је ова сложеница настала од две наше познате речи „коло“ и „дар“, а постоје многе речи настале од именице коло. У прастарој индијској митологији ћерка сунчевог божанства Индре звала се Календа и као Вишнуова миљеница сваке године је препорађала младо сунце; зато се може рећи да је колевка те речи у санскрту, али пошто имамо велики број изведених речи од основе „коло“, можемо је слободно уврстити и у наш српски речник. У нашем народу постоји огромно календарско знање, сачувано у митологији, епској поезији, обичајима и свакодневном животу. Човек је био стопљен са природом и било је неопходно да њене промене познаје као себе. Трудио се тај „словесник“ да усмено пренесе свом наследнику знање на најлакши начин, како би могао што више појединости да упамти. Зато га је и обликовао у виду лирских и епских десетерачких песама, фигуративно увијених загонетки или духовитих прича. Један део тих народних умотворина наш здрав сељак још увек чува, вероватно у данашње време већ несвестан њиховог значења и значаја. Десетерац је омогућавао лакше памћење, а припомагала је и занимљива прича са јунацима који су се временом мењали.
Да су се прва календарска знања записивала на дрвету, говори нам наш јединствени рабош, на коме су урезивани „цртама и резама“ важни дани и појаве, карактеристичне за календарски годишњи циклус. Рабош је био и помагач памћењу бројева које су желели да сачувају од заборава. У основи је постојао јединствен систем од седам знакова за бројеве од 1 до 1000 са додацима: тачка је значила број 1: .=1; право подрезана а неизрезана црта значи број 5: I=5; право подрезана и изрезана црта значи број 10: I=10; косо подрезана и неизрезана црта значи број 50: /=50; косо подрезана и изрезана црта значи број 100: /=100; подрезан а неизрезан крст значи број 500, а такав исти крст изрезан значи број 1000. На рабошу се знаци режу с десна на лево, а то значи да се почиње с врха рабоша, па се иде ка руци која га држи. То је био први писани календар, али толико практичан, да се користио до скорашњих времена.
Најстарији записани и сачувани календари почињу да рачунају време од Стварања света, које се сматра да је било 5508. године пре Христа. На нашим просторима зачетак земљорадничке, старчевачке културе одговара том времену. Обично се каже да смо годину Стварања света преузели од Византије, али заголица човека сумња и недоумица кад се сети да су византијски цареви рођени на овим просторима и да су могли ову годину преузети од балканских староседелаца. По најстаријим нашим средњовековним документима види се да се код нас при датирању користила такозвана Византијска ера, али се користило и датирање по Јулијанском календару од Христовог рођења, додуше са отпором, јер је стигло са запада. То се види по многим сачуваним документима, као на пример по акту деспотице Јелене, где се после године Стварања света додаје уз коментар:„а на латински начин“ – и година од Христовог рођења. Тако је и Ћурђева кћер Мара додала годину Христовог рођења, уз напомену да је то „по латински“. Краљ Милутин је овако датирао 1302. године једну повељу: „ у лето .6810. сунчевог круга .22. лунарног индикта .13. Цар Душан је у једном хрисовуљу овако написао: „ месеца априла .23. дан у лето .6856. индикта .1.“, а ту се види да су се понекад користили и месеци из Јулијанског календара. Датирање је било различито и зависило је од маште и знања писара, а понекад је било написано и у китњастој форми. Само да се подсетимо да се по Јулијанском календару Ускрс слави прве недеље која долази иза пуног месеца после пролећне равнодневнице, после јудејске Пасхе, и то само у недељу, као радосни дан Христовог васкрсења. У зависности од младог месеца и пролећне равнодневнице Ускрс може да падне најраније 4. априла, а најкасније 8. маја по новом календару. Могућност истовременог славља Пасхе и Ускрса на овај начин је потпуно избегнута, јер догађаји из Новог завета нису смели да престижу догађаје из Старог завета. Свака година Јулијанског календара пресликава ону која је била пре 28 година. Усаглашавањем 28-годишњег циклуса са месечевим 19-огодичњим циклусом добија се „велики индиктион“ или време после кога се понавља Ускрс. Тада је истоветан његов датум, који се рачуна према сунцу, тј. пролећној равнодневници, као што су истоветне и месечеве мене и дан, односно недеља. Због тога се каже да је тај календар био уједначен, логичан и непрекинути низ дана, месеци и година, који је омогућавао лако израчунавање недељног дана за било који датум и у прошлости и у будућности, уз помоћ само једне таблице.
Грегоријанском календару није била довољна једна таблица за сва времена, него неколико, а и оне би се током времена морале мењати. Због тога је на предлог цариградског патријарха одржан конгрес православних држава 1923. године поводом реформе постојећег Јулијанског календара. Конгрес је усвојио предлог професора Милутина Миланковића: избацити из календара 13 дана; на сваких 900 година избацити 7 дана, за разлику од грегоријанског календара, по коме треба на сваких 400 година избацити по 3 дана; преступне су оне секуларне године (са две нуле на крају) које дељене са 9 дају остатак 2 или 6. Овај прорачун је много тачнији од Грегоријанског календара, јер треба да прође 40.000 година да би се одступило од тропске године само један дан. Српска православна црква прихватила је одлуке конгреса, али је чекала да се усагласе све помесне православне цркве. Скоро 90 година је прошло, до усаглашавања још није дошло, а Српска црква је остала при Јулијанском календару до данас. Међутим, код нас се од давнина, па и данас, широко примењује и народни календар, без обзира на Јулијански и Грегоријански календар.
Већ је споменуто да је народ знао и за соларни и соларно-лунарни календарски систем. Сунце као коло људима дарује живот преко светлости, па су зато Сунце и светлост човеку најважније метеоролошке појаве. Светлост је у нашем животу храна, топлота, истина, лепота, па је зато у нашој епској поезији приказана као златна жица: „извила се златна жица из ведра неба, то не била златна жица из ведра неба, већ то била добра срећа од Бога…“ Из ноћне тмине свако јутро се појављује светлост, видило, по којој у старој вери врховно божанство добија име Вид, Световид. Из светлости се Сунце родило, па је Сунце Творчев потомак и можда зато у нашем језику реч „сунце“ има облик деминутива. Оно је често и „сунашце“ и обично се каже „рађа се сунце“, што је потврда да је потомак, јер се рађа из јутарње светлости:„Изиђе вила иза Церовика, и просу сто грана из златног ручника“. (Сунце)
Сунце рађа мајка царица, жена цара Световида, крај божанске вите јеле, крај лозе беле која даје пиће божанско, крај живе воде и мирисног босиљка. У давним временима Сунце је било главно божанство у очима људи. Само Сунце није никад људе изневерило, јер се свако јутро, увек непогрешиво и сигурно јавља и поклања живот свим живим бићима без разлике. Пажљиво су пратили сваки његов положај и повезивали га са тренутном временском приликом. Приказивали су га као јунака, попут Марка Краљевића, чији шестопер златни лети у небеске висине, да би нас подсетио на прехришћанског бога Перуна, олицетворење најјачег летњег сунца; сунце је и Милош Обилић, војвода Момчило итд., а ти јунаци су имали крилате коње Јабучила, Лабуда, Ждралина, Ластавицу. Рецимо, Момчило има коња Јабучила, чије име настаје од „јабуке“, која је као сунце и таквим коњем он може да језди по небу колико жели. То су омиљени ликови наше епике, непобедиви јунаци, чији делови одеће, оружје, дружина, наговештавају промене у природи.
Постајући свестан временских промена, човек почиње да дефинише мерне јединице времена: дан, недељу, месец и годину. Како је давно пре Христа наш Србин видео дан и ноћ, остало је упамћено у прелепим загонеткама: „Мркоња на земљу паде, сав свет не може да га дигне, док не дође брат белоња“; „Наш белоња и мркоња, јутро вече боду се; јутром надбије белоња, увече мркоња.“
Дан су људи поделили на зору, свануће, јутро, мали ручак, велики ручак (око 10 сати), подне, после подне, велики заранци (око 16 сати), мали заранци, заход сунца. Делови ноћи су следећи: сутон, сумрак, мрак, вечера-све су то делови вечери. После тога долази неко доба ноћи, глуво доба, поноћ, први петли, други петли, трећи петли, зора, свануће. Кад је које доба ноћи, наш човек је знао и по звездама, Вечерњачи, Зорњачи, Влашићима, Штапцима, Колима итд. Током лета подне су утврђивали овако: ако је сунчано, човек може ногом да стане на главу своје сенке.
И ветрове је наш човек осећао, препознавао и врло сликовито описивао:„ Ја изиђох на сребрно гувно и ударих у златне свирале; свак ме чу, а нико ме не виђе“. Тако се знало да ветар устока или кошава обично дува три дана, седам дана, некад три недеље, а некад чак и шест недеља. Са Мирочких планина он Крајини доноси кишу, а овамо горе редовно сушу. Ветар северни и западни доноси зими снег, а лети кишу. Он никад не дува дуго. Ветар јужни лети је врућ, а зими крави снег ретко кишу доноси. Ветар који дува у пролеће кад гора листа у источним крајевима се зове развигорац. Ако би у касну јесен задувао северац, следеће године би усеви били лоши. Силни и ужасни ветрови предсказују рат или неку другу несрећу.
Сваки дан је по својој важности добијао име и био је непоновљив. У црквеном календару и данас имамо њихове називе, а овде ћемо навести само неке јануарске дане: Нова година, Кокошињи Божић, Наплашити дан, Св. Анастасија, Туциндан, Бадњи дан, Божић, Божји дан, Стевиндан, Женски дан, Некрштени дан, Сутучни дан, Сировари, Мали Божић, Усечни дан, Делнички дан…У старом веку познати астроном Клаудије Птолемеј је одредио да дан почиње у подне. Астрономи су користили овај начин мерења дана, јер на привидној дневној путањи Сунца кулминација је, као највиша тачка на небу, једина неспорна тачка, док су све остале променљиве. Међутим, у човековом животу ово решење је незгодно јер би се, рецимо, враћао с посла тек сутрадан. Од 1. 1. 1925. године међународном конвенцијом је одређено да дан почиње у поноћ. Наша црква и данас користи два решења: код богослужења и светаца датум почиње у 18 сати, а код постова у поноћ.
Сматрало се да је понедељак срећан дан за почетак сваког посла или одласка на пут; уторак је несрећни дан, када се ништа не започиње – не крштава се и не венчава, нити се пере рубље. Средом се пости и не раде се женски послови, али се започињу пољски радови. Четвртком се креће у нове послове. И петком се пости, не започињу се послови, већ се ради само оно што је започето. Субота је несрећан дан и дан када се помињу мртви. Зато реч „субота“- сабат – шабат – шапат – има значење у нашем језику тишине и мира. Недеља је срећан дан, када се ништа не ради, него се само одмара. Уторак, петак и субота су дани када не треба ништа ни почињати, ни завршавати.
Недеље су окићене маштовитим називима, који носе њихове основне карактеристике. Свака недеља има свој назив, а овде ћемо навести само неке: Бела недеља, Гладна недеља, Глува, Загонетна, Кратка, Луда, Млада, Осовита, Пасја, Расипна, Светла, Сирна, Тодорова, Хрома, Цветна, Шарена недеља. Недеље нису увек биле седмодневне. Цар Константин је 321. године наредио да се пређе на седмодневну недељу, у којој се 6 дана радило, а седми је обавезан дан одмора, неделања, недеља. Једино је земљорадницима дозволио да сами процене да ли ће радити или не, јер неки пољски радови се нису могли одлагати.
Годину су делили на четири дела, понекад и на два, говорећи: „од Ђурђева до Митрова дана“, што се односи на период бујања вегетације и уопште живота на овим просторима. Година се дели и на лето и зиму, дели се и на време поста и време мрса. Година је имала тринаест месеци по 28 дана, а сваки месец је имао 4 седмице, свака седмица (недеља) имала је по 7 дана, као што иду месечеве мене. Касније се прешло на дванаест месеци, што говоре и следеће загонетке:„Једно дрво има дванаест грана, на сваку грану има четири гнезда, у свако гнездо по седам пилића“ или „Дванаест орлова лете, један другог стићи не могу“.
У загонеткама се говори и о четири годишња доба:„Два брата коло воде, две секе уз њих ходе, један нас брат цвећем посипа, други житом обасипа, прва сеја вино точи, друга воду сипа“.
Човек са ових простора морао је свој живот ускладити са природом, па самим тим морао је и упознати. Галаксији је дао име Кумова слама по легенди о човеку, који је од кума украо сламу и док је бежао, слама је испадала, те су тако су настале звезде. Знали су да је Сунце центар Васионе, па наши црквени празници носе његове основне особине. Тако је Божић мали Бата, Јовандан показује да је Сунце младо, Сретење је време сусретања зиме и лета, Видовдан је светло, сјајно и јако, као и Ивандан када се плету венци од жутог ивањског цвећа и каче на куће; онда долази Илиндан да укаже на време летњих пљускова и грмљавина и људи тада кажу да је „од Илије сунце све милије“, што је и тачно, јер долази Преображење. Тада се природа преображава и сунце слаби; још ће задњим снагама засијати око Михољдана, да би о Митровдану наговестило своју смрт и уједно препорађање.
Наши преци су знали за месечево кретање и његове мене. Према његовим складним и ритмичким променама усклађивали су своје послове. Његове мене су уочљивије од сунчевих, па се прво по њему мерило време. И реч „месец“ има корен „ма“, што значи „мерач“. Месец је био господар мрака, ноћи и смрти. Појава младог месеца значила је свеопшту обнову и наставак растења. Веровали су људи да месец највише утиче на биљке и то благотворно када расте, а обрнуто када опада. Месеца мерача спомиње наша песма када каже: „пак се шета по небу ведрому и казује дане и године…“ Али је он у песми и мушки ноћни путник „ сјај мјесече, мој ноћни путниче…“, ноћни ратник и јунак, а и божји пастир, што се види у неким старим песмама. Као што сунце дарује дневну светлост, тако месец дарује ноћну светлост и док расте, он је јунак, Зорин младожења, тајновити давалац благодети биљкама, животињама и људима. Дошавши до своје пуноће, он почиње опадати, старити, а тог старог месеца људи се пуно боје. Због промена, у неким митским песмама месец се приказује као неверник:„Еј, Месече, царев неверниче! – Зашт не грејеш дању као ноћу?“ Тај неверник нас подсећа на кнежеву вечеру, када Лазар наздравља Милошу Обилићу речима: „Здрав, Милошу, вјеро и невјеро! – прва вјеро, потоња невјеро!“ Милош Обилић у неким привидним историјским песмама је остао и у улози оваплоћеног Месеца, што се и види по неким његовим речима: „Главо моја, пол одсечена! – Тело моје, полак обешено“. По еповима се још вуку понеке речи из прадавних времена и то не чуди, јер старина очигледно не ишчезава одједном; напротив: брзим развојем науке и уопште човечанства неће се напрасно променити ни мисли, ни осећања, а ни говор.
Издвајала су се и препознавала и сазвежђа на небу, што се види по светковинама посвећеним боговима, које су се одржавале баш у оном месецу када Земља пролази крај сазвежђа, чије име носи слављено божанство. У зимским вечерима најпре ће се видети звезда Сиријус, а баш се тих дана славио бог Сирин. Алегоријске слике у народним епским календарским песмама носе у себи чак и потврду да су наши преци знали да је повремено Сиријус сјајнији од Данице. Даница, Вечерњача, Зорњача, Сјеница, Овчарница, Преводница – све су то имена која је наш предак дао Венери, доказујући тиме да је помно пратио њено кретање. Током ноћи, док звезде коло играју, она води, па се зато зове Преводница. Ту путницу издалека могу видети оштре човечије очи много пре првог сумрака, па чак и у подне: „Две се звезде на небу карале, Преводница и звезда Даница…“
Плејадама је наш народ дао име Влашићи, па би наш ратар рекао да Ђурђевдан затвара Влашиће, јер се не виде на небу, а Видовдан их отвара, па се ноћу виде на истоку како излазе. По њима се знало када се ору њиве, а људи су сматрали да је то седам браће по имену, Воле и Волета, Рале и Ралета, што подсећа на рало и волове, Миле и Милета и Пржожак. Други су их опет звали: Мика и Миока, Рака и Раока, Орисав и Борисав и седми Милисав. Народно име тог сазвежђа је Мала кола. Пошто је ових седам звезда у сазвежђу бика, народ је у том периоду славио бога Волоса, Велеса. Велики медвед или Велика кола имају код нас и народно име „Плуг и волови“, а по распореду ових звезда наш далеки предак је на небу видео три вола у јарму, са стране једног пуштеног вола, а иза њих плуг и гонича. После Велеса славила се богиња Лада, баш у периоду близанаца, а Перуну су се указивале почасти на Илиндан, у периоду лава. Ово древно божанство, господар неба, олује и муње, кога су обожавали сви Словени, постојало је и у аријској вери као „Паркана“, што значи „грмети“. Огњена Марина носи у себи назив муње и није случајно „огњена“ и није случајно уз светог Илију, у време великих пљускова и грмљавина.
Звезда репата, коју у источним крајевима зову и Опашита звезда, јавља, по мишљењу сељака, да ће бити рата или каквих немира у народу. Веровало се да сваки човек има на небу своју звезду, која му светли док је жив. Кад човек умре, његова звезда потамни. „Некоме се угаси звезда“, такође кажу људи.
Да се од давнина знало за датуме сунчевих солстицијума и еквиноцијума, види се по празницима, јер се на дан јесење равнодневнице славио стари Вишњи бог, летње дугодневнице моћни свети Вид, Световид, на дан зимске краткодневнице – тек рођени Kоледа. Појаву Божића најављивала је звезда Вечерњача или Венера, која је увече тонула у сутон и невид, а у зору би дојездила пре Божић Бате, да би се и у нашим епским песмама појавила у лику војводе Пријезде.
Као што смо рекли, година је имала 12 месеци, а њихови називи говоре о дубоком знању и схватању света, живота и васионе. Први месец се код Срба звао сечањ, коложег, богојављенски месец, јануар итд. Знало се да после зимског солстицијума и краткодневнице, Земља започиње свој нови кружни пут око Сунца са трајањем од годину дана. Зато се каже да сунчево коло почиње опет да жеже. У нашем народу се уз весеље и многобројне обреде и данас слави рађање младог сунца, малог Боже, Божића. Људи су пажљиво анализирали јануарске дане и веровали да последњих 12 дана пред Божић предсказују какво ће време бити током наредне године.
После јануара који се сматра и леденим месецом због ниских температура, долази фебруар, љути, сечко, сретењски месец. По отапању снега и великим водама овај месец се зове и вељача или водени.На Сретење се срећу зима и лето, а по народном веровању то је дан по коме се прогнозира време за текућу годину.
Трећи месец је суви, дерикожа, лашак, ожујак, Баба Марта, благовештенски месец, март. Његова несталност и променљивост била је добро позната нашем човеку, јер се у предањима често помиње. За мартовску зиму легенда каже да је деда Сечко позајмио од баба Марте девет дана и заледио обесну старицу и њених седам јарића.Али по Сунцу и топлоти која се јавља у марту после дуге и хладне зиме, март је пролећни месец, па се по старом календару његов први дан звао и Пролетњак. Име „дерикожа“ добио је због тога што је у том периоду велика смртност људи и животиња, те се „кожа дере на шиљак“. И сама реч „март“ има санскртски корен са значењем „смрт“. У марту се враћају ласте као весници пролећа, па се за март каже да је ластавичин месец, Ластујак, Лазујак, Ожујак.
Четврти месец је лисни, березол, брзосок, лажитрава, ђурђевски месец, април. У старо време славило се буђење природе, вегетације и рађање младих животиња, односно рађање живота уопште. Веровало се некада да на Ускрс сунце игра од радости, па се устајало рано у зору да би се посматрала сунчева игра.
Пети месец је мај, травен, цветан, царски месец, свибањ, а сваки назив носи слику вегетације у том периоду. У нашем народу се стара мајка и прародитељка звала Маја, па у неком селу, чистом и неокаљаном савременим начином живота, и данас баку, па и мајку деца зову мајом. У старо време један од важних празника био је Ђурђевдан, јер је тај датум половио годину на два дела. У њему се виде трагови старине, када су у пролеће наши преци славили бога Јарила, Јурја и давали му поклоне да не би уништавао летину олујама или кишама. Да све потиче из индоевропске митологије види се по Вишнуу, који се такође борио са немани и тако је постао витез, па су му певали витешке песме уз узвик: Ура! Ура, Харе, Арес, Јура – све ове речи носе у себи исто основно значење, сачувано у данашњем Ђури, Ђурђевдану.
Шести месец је изок, тршњар, липањ, черешњар, петровски месец, сенокосни месец, јун. Наше српске речи са тим кореном су јунак, јуноша, јунац…са зналењем снаге, младости. Пошто је у овом месецу време летње дугодневнице, онда је јасно да означава Сунце, које у том периоду најјаче сија, па зато људи кажу да тог дана оно трипут заигра на небу. Видовдан носи у себи име старог бога Вида, Световида или Сутвида, сјајног бога, коме су тих дана посвећивали светковине и данас упамћене и поштоване у народу. Сама реч „вид“ је прасловенска и истог је значења као санскртска „веда“- знање, сазнавање, схватање.
Седми месец у години је српањ, жетвар, илински месец, червен, житни месец, јул. Корен те речи се и код нас среће у женским именима, а код Руса се зврк и несташко каже „јула“. Наши далеки преци су нам оставили у аманет ову светковину, посвећену Перуну, да не би огњем или ватром палио сено, пшеницу или кућу.
Осми месец је зарев, гумник, коловоз, госпођински месец, воћни месец, август. Овај месец се зове зарев по глаголу „ревати“, и означава јеленску рику, јер су наши преци у давнини тада започињали лов на јелене.Свети Илија је наследник старословенског божанства Перуна или ведског Индре, који у Рг веди грми и небо облачи, а помиње се и као Агни (огањ), бог сунца и ватре. Тако је громовник Перун постао Илија, који чува у себи стару српску реч „лила“, са значењем љубичасте боје, најјаче боје у спектру. Иако лето још увек влада, овај месец наговештава да се примиче јесен и да се време преображава: „преображава се лист у гори и камен у води.“ У време када је година почињала у марту, дани Преображења су управо половина године, па се зато преображава природа и мења се време, и то време, када се рачунало да година има само лето и зиму. Крај такве године био је на Сретење, када су се зима и лето сретали.
Девети месец је рујен, гроздобер, михољски месец, у јужним крајевима и подјесен – као прелазно доба, вински месец, септембар. Година је почињала 1. септембра по старом календару, у данима јесење равнодневнице, а у давним временима народ је годину започињао и са пролећном равнодневницом.
Десети месец је листопад, шумопад, митровски месец, кишни месец, октобар. Макар десет октобарских дана биће сунчани и топли, јер је то још период михољског лета.
Једанаести месец је груден, студен, мратињи месец, маглени месец, новембар. Ова имена је добио по честој облачности, по кишним данима и маглама. По светом Мрати је добио име јер су њему, као „вучјем свецу“, пре изласка Сунца клали пиле без белега, да не би вуци нападали стоку или људе. То су остаци старе вере из времена када су се празници посвећивали вуку, змији или медведу. Ту је и Митровдан, важан празник у години, јер означава да је години крај и да снага Сунца све више слаби, док се потпуно не изгуби, да би се опет препородила.
Дванаести месец је студен, коледар, божићни месец, децембар. Без обзира када ће пасти снег, права зима почиње увек у децембру. Свети Никола је преузео улогу древног божанства мртвих. Никола је превозник душа с овог на онај свет, па га зато сматрају за бродара и господара вода. Срби до скоро Нову годину нису славили, али зато и данас славе традиционалну, народну Нову годину или Ново лето – Мали Божић или Васиљевдан, 14. јануара, а то је још једна потврда да се код Срба још увек чува духовна баштина древних предака.
Који је још народ апстрактним појмовима даровао душу и тепајући надевао толика имена и данима, и недељама, и месецима, водећи уз то строго рачуна да човека обавести о космичким, природним и метеоролошким појавама? Поред наведених имена, месеци су имали и своје епитете: ледени јануар, водени фебруар, пролећни март, лисни април, цветни мај, сенокосни јун, житни јул, воћни август, вински септембар, кишни октобар, маглени новембар, снежни децембар.
Овај кратки преглед народног календара наговештава да су Срби имали веома опсежан и детаљан календар, доказујући да је тај древни предак живео са природом и космосом у потпуној хармонији и складу, пратећи њихове токове и стапајући се са њима. Да би сакупио толика знања, па се још потрудио и да их сачува у календарским песмама, загонеткама, пословицама, обичајима и обредима, сигурно му је било потребно неколико миленијума. У многим епским календарским песмама описан је или цео или само део годишњег циклуса, при чему се строго пазило да радња шифровано одслика астрономске и метеоролошке промене. У лирским коледарским, божићним, краљичким и другим песмама упућене су молитве божанствима, најчешће Сунцу, кога су обожавали и поштовали као врховно божанство, што је и разумљиво, јер су земљорадници и сточари знали ко им дарује живот и храну, и зато им је поглед стално био упрт у небо.
Наш српски календар део је наше историје и традиције, наше поезије и прозе, наших пораза и победа, мирова и ратова, рађања и умирања, наш живот. Нама, као наследницима, преостаје само то – да сачувамо своје наслеђе, јер ћемо једино тако сачувати своју душу и свој идентитет, на које можемо бити поносни.

 

 

Predstojeće vrućine su opasne

Adekvatna odeća i obuća, uzimanje tečnosti i lagana ishrana, saveti su lekara za zaštitu građana od tropske vrućine koja se i danas očekuje u Beogradu i širom Srbije. Kako navodi Nada Macura, portparol Hitne pomoći, u najtoplijem delu dana potrebno je biti ili u hladovini ili u rashlađenim prostorijama, dok bi radnici koji rade na otvorenom trebalo da uzimaju što više mineralnih voda. Potrebno je osvežavati i se voćem, uzimati sveže povrće i lagana mesa.


Osobu koja je izgubila svest i doživela kolaps, toplotni udar i sunčanicu ne bi trebalo podizati sa površine na kojoj se nalazi u ležećem položaju, rekla je Nada Macura. Trebalo bi toj osobi podići noge pod uglom od 45 stepeni i raskomotiti je oko vrata, otkopčati joj kaiš i hladiti je priručnim sredstvima, lepezom ili novinom i pljusnuti je hladnom vodom. U takvom položaju potrebno je držati joj noge do dolaska lekarske ekipe i pokušati uspostaviti kontakt sa njom.

Hronični bolesnici ne bi trebalo da izlaze u najtoplijem delu dana, a poželjno je nošenje bočice sa vodom i lepeze i odmor. Oni koji odlaze na posao trebalo bi da imaju kačket ili šešir, oni koji se nalaze na plaži da koriste suncobran, dok bi oni koji imaju nizak pritisak trebalo da uzimaju slane krekere.

Potrebno je odmarati se, izbegavati izlazak iz kuća od deset do 17 sati, a šetnje i nabavke obavljati u ranim jutarnjim i kasnim večernjim satima. Macura je savetovala oprez prilikom ulaska i izlaska iz prevoznih sredstava, u saobraćaju i na kupalištima.

U prostorijama u kojima se boravi trebalo bi napraviti takvu klimu gde razlika između unutrašnje i spoljne temperature iznosi od sedam do 10 stepeni. Potrebno je zaštiti glavu, oči i kožu od sunca, nositi bočicu sa vodom i lepezu, koristiti suncobrane.

Macura je upozorila da postojeće vremenske prilike mogu uticati na razdražljivost psihijatrijskih bolesnika i rad na visini, zbog čega je potrebno pridržavati se propisa da se u najtoplijem delu dana ne radi na visinama i da se radnici na otvorenom zaštite.

Visoke temperature, kao i vremenske promene veliki su stres za organizam, a da bi se tako teško vreme lakše podnelo, lekari preporučuju da se pije dosta tečnosti, jede lagana hrana bogata vitaminima i ne preteruje sa fizičkim aktivnostima.

S obzirom na to da većina ljudi nije pripremljena za visoku temperaturu, koja je uglavnom razlog kolapsa, lekari upozoravaju da su kod meteoropata moguće glavobolje, slabija koncentracija, razdražljivost i nesanica i preporučuje im da radni dan planiraju prema prognozi, da izbegavaju stresne situacije, odmaraju popodne ili šetaju na otvorenom, posebno pored reke.

Zbog visokih temperatura, ne treba preterivati sa fizičkim aktivnostima, i moguće da ljudi, zbog konstantnog umora, osećaju veću potrebu za kafom, posebno osobe sa nižim krvnim pritiskom.

Sunčanje u najtoplijem delu dana treba izbegavati, dok se osobama koje imaju zdravstvene tegobe izazvane vremenskim prilikama preporučuje preventivni odlazak kod lekara i provera krvne slike.

Preporučuju se i redovni obroci – obavezan doručak, lagan ručak, laganu večeru i dve dnevne užine, koji će sačuvati snagu, održati dobru koncentraciju i okrepiti organizam. Za vreme visokih temperatura izuzetno je važno piti dovoljno tečnosti, jer organizmu tada najviše prija i pomaže pijaća voda.

Pogledajte ples Prosinečkog posle gola Lazovića

U Srbiji oko 300.000 ljudi boluje od depresije

U Srbiji od depresije boluje oko 300.000 ljudi, a lekari upozoravaju da bi ona do 2020. godine mogla biti druga najčešća bolest u našoj zemlji, posle kardiovaskularnih oboljenja. Stručnjaci ukazuju da na depresiju treba posumnjati onda kada tužno raspoloženje traje dugo i kada ništa u čemu je neka osoba uživala više ne može izazvati radost.

Psihijatri ističu i da se kod lečenja depresije ne treba oslanjati isključivo na lekove, jer oni ne uklanjaju uzrok, već na kombinaciju lekova i psihoterapije, pošto je razgovor s terapeutom važan deo lečenja.

U lečenju depresivnog poremećaja najčešće se primenjuje kognitivno-bihevioralna terapija, koja podrazumeva promenu načina razmišljanja i ponašanja. Prepoznavanje i primena racionalnog lečenja kod pacijenata sa anksioznim i depresivnim poremećajima je kompleksna i treba da uzme u obzir specifične podatke o pacijentu – njegove somatske i psihijatrijske dijagnoze, demografske varijable, eventualnu prethodnu terapiju, nasleđe…, kazao je dr Milan Latas.

On je istakao da je pri lečenju depresije i anksioznosti potrebno uzeti u obzir i uslove lečenja (hospitalno ili dispanzersko) i generalnu terapijsku strategiju i oblike lečenja koji su na raspolaganju.

“Pored toga, treba obratiti pažnji i na faktore, kao što su kliničko iskustvo terapeuta u prepoznavnaju i dijagnostici poremećaja, iskustvo sa različitim vidovima terapije, odnos pacijenata prema terapiji, neželjeni efekti, kontraindikacije za primenu psihofarmaka, efikasnost prethodne terapije”, kazao je dr Latas.

Prema njegovim rečima, sve to uslovljava potrebu za edukaciju svih praktičara – kliničara, pre svega, psihijatara i lekara opšte medicine o osnovnim smernicama dijagnostike i tretmana anksioznih i depresivnih poremećaja.

Slavlje na ulicama posle pobede rukometaša

Pobeda rukometaša Srbije nad selekcijom Hrvatske i plasman u finale prvenstva Evrope izazvala je oduševljenje u našoj zemlji, a odmah nakon meča petardama i pesmom je proslavljen veliki sportski uspeh, možda i najviše – u Beogradu.

U brojnim lokalima u centru prestonice mladi su uzvicima „Srbija, Srbija“ i „Pobeda, finale“ pozdravili sjajnu igru rukometaša, koji su nadahnutom igrom ubedljivo dobili meč „visokog rizika“ (26:22) i zasluženo izborili duel za kontinentalnu titulu.

Grupe mladića i devojaka okićene nacionalnim obeležjima krenule su ka tradicionalnom mestu okupljanja nakon značajnih sportskih uspeha državnih timova – Trgu republike. Tu je već nekoliko stotina uglavnom mladih, koji skandiraju sada već srebrnim rukometašima, listom uvereni da neće stati u pobedonosnom pohodu i da će se u nedelju, u finalu protiv Danske, okititi žarko željenom titulom evropskog šampiona.

„Srbija, Srbija“ odjekivalo je centralnim beogradskim ulicama, gde su kružili automobili sa uključenim sirenama i istaknutim državnim zastavama. Oduševljeni navijači pozdravljajli su novi veliki uspeh srpskog sporta, nakon trijumfa u izuzetno značajnom meču koji je protekla dva okupirao pažnju celokupne javnosti.

Sjajan dan srpskog sporta, trijumf Novaka Đokovića u polufinalu Australijan opena i pobeda vaterpolista Srbije u polufinalu Evropskog prvenstva, proslavljeni su širom naše države, ali i tamo gde naši žive.

Tako je kolona vozila, sa istaknutim srpskim zastavama i uz zvuke sirene, krenula banjalučkim ulicama u centru grada proslavljajući pobedu reprezentacije Srbije u Areni.  U toku utakmice ulice Banjaluke bilo su skoro prazne, da bi samo
nekoliko minuta po završetku meča krenula kolona vozila i okupljanje, uglavnom mladih ljudi, na Trgu Krajine.

„Delfini“ potopili svetske šampione, Srbija u finalu protiv Crne Gore!

Vaterpolo reprezentacija Srbije je pobedila aktuelnog prvaka sveta, Italiju, sa 12:8 i tako se plasirala u finale Evropskog prvenstva koje se održava u Ajndhovenu.

Neobično je počeo ovaj meč, za koji su akteri iz oba tabora tvrdili da će proći bez mnogo pogodaka, jer je upravo goleada obeležila uvodnih osam minuta tokom kojih su se mreže tresle čak devet puta. A kako je Slobodan Soro primio pet golova, i to tri puta u stranu na kojoj je bio prilikom šuteva rivala, selektor Dejan Udovičić ga je i pre prve četvrtine zamenio Branislavom Mitrovićem.

Ovom 26-godišnjaku je pomalo neočekivani nastup u polufinalu kontinentalnog prvenstva olakšala odbrana “delfina”, koja je podigla pravi zid pred svojim golom u drugoj deonici, omogućivši tako da se mnogo mirnije igraju akcije u napadu. A one su počele da se odvijaju i smeirenije i preciznije kada je na red došlo drugih osam minuta.

Gol mladog debitanta Šaponjića bio je dovoljan za izjednačenje na 5:5, Filipovićev posle faula nad njim i skinute kapice za prvo vođstvo posle onog od 2:1, a potom je iskusni Felugo svojom malom majstorijom, golom dok je padao nazad u vodu, nagovestio da bi meč mogao da bude rezultatski neizvestan i u nastavku. No, sa tom idejom “delfini” se baš i nisu složili.

Od izjednačenja na 6:6, naši vaterpolisti su počeli da drže lekciju iz moderne verzije ovog sporta i to ni manje ni više ekipi koja je aktuelni prvak sveta. Nije to bio revanš za poraz u šangajskom finalu iz 2011, kada su “delfini” prepustili svetsko zlato ekipi sa Apenina, bio je to čas jednostavnosti, koji se odvijao u tri faze – čvrsta odbrana, mudar odabir poteza u napadu i silovita realizacija. Upravo to je donelo pet uzastopnih golova za našu nacionalnu selekciju, od čega se slavni rival nije oporavio.

Istina, pripretili su „azuri“ prilaskom na 11:8 i napadom za prilazak na „-2“, ali dve takve neiskorišćene prilike sredinom poslednje četvrtine kaznio je hladnokrvnim a atraktivnim lobom Milan Aleksić za nedostižna četiri gola razlike i veliko slavlje koje je počelo dva minuta pre završetka ovog polufinala.

Rival „delfinima“ u borbi za zlato biće Crna Gora koja je posle produžetaka pobedila Mađarsku sa 14:13.